Било ми је велико задовољство и велики изазов осветлити кроз драмску структуру живот и лик једне од најзначајнијих личности српског средњег века,
лик краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I, и мајке краљева Драгутина  и Милутина. Не само зато што је она била дугогодишња владарка Зетске области, па самим тим утицала у великој мери на политику тадашње Србије, већ на првом месту зато што је, као високо образована личност, доприносила развоју писмености и градитељства, помажући изградњу бројних цркава и манастира и отварајући школе за младе жене при својим дворовима. Кроз њен живот, па тако и кроз драму, преламају се узбудљиве историјске околности, када Србија, у сталним трвењима између Млечана, Татара, Бугара, Латина, Ромеја..., постаје богата и моћна држава, и у великој мери утиче на политичке околности и слику Европе тог времена. Балансирајући између католичког приморја и православне Рашке, краљица Јелена је дуги низ година чинила ујединитељску спону, уносећи дух просветитељства и филантропије у српску средњoвековну државу. Имала сам такође задовољство да драму посвећено и надахнуто режира Татјана Мандић Ригонат, праћена одличним ауторским тимом и сјајном глумачком поделом.

- Јелена Кајго

    Режирати праизведбу домаће драме, посебна је радост а драма Јелене Кајго,
за мене је вишеструко инспиративна, узбудљива и важна. 
   Јелена Анжујска је фасцинантна историјска личност која ширином својих погледа на живот и својим делима превазилази оквире средњег века. Али, живот Јелене Анжујске прекрила је тишина векова. Драма је инспиративна због односа према историјским чињеницама и историјским празнинама које покрећу машту. Драма је мозаичке структуре, с акцентом на породичним крвавим односима због отимања о власт – круну. Могло би се рећи да је то драма о Јелени, жени, мајци, владарки и свима око ње, мужу, синовима, унуку, кроз историјске датости. Очеви и синови, браћа, исписују једну шекспиријанску хронику. У драми постоји и лик Јеленине кћерке Брнче, и тај лик за мене је био импулс за грађење структуре  представе, јер је у потпуности саздан на фантазији. Тако да сам представу обликовала као сценски животопис или житије Јелене Анжујске по њеној кћерки Брнчи, с акцентом на просветитељском раду Јелене Анжујске и поетској истини о њеном животу. Ту линију потенцирам и увођењем латинских и грчких цитата, јер је Јелена била полиглота и ванредно образована жена која је говорила пет језика. Инспирисана њеним величанственим животом, написала сам песму о њој, и делови те песме постали су саставни део представе, уграђени су у њену драматургију као и делови Тропара Светој Јелени Анжујској. Средњовековна уметност, фреске, њихова орнаментика и боје, били су инспирација за естетски облик представе као обреда сазданог од фантазије, лепоте, крви и историје.