Награде 58. Фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић"

Вечерас, 14. маја, биће додељене награде  58. Фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Након свечане доделе награда, у част награђених биће изведена представа Свињски отац, Народног позоришта Ужице, чијим ће извођењем 58. Фестивал „Јоаким Вујић" бити затворен.

Одлуку о награђенима у седам категорија донео је жири у саставу:  Снежана Ковачевић – костимографкиња, председница жирија, Ивана Недељковић – глумица и мр Немања Ранковић – глумац и редитељ. Док су о посебној награди за најбољу представу по одлуци Округлог стола критике одлучивали: др Зоран Максимовић – театролог, Милош Латиновић – књижевник и Александра Јовановић – драматуршкиња.

Образложење жирија 58. Фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“

 13. 05. 2022. године жири је донео одлуку да се доделе следеће награде:

1.  Специјална награда, додељује се за оригиналну музику Александру Спасићу у представи Стварање човека, а у режији Мие Кнежевић и продукцији Народног позоришта Лесковац.

Једногласно.

     Специјална награда, додељује се за сценски покрет Јелени Алемпијевић, у представи Стварање човека, а у режији Мие Кнежевић и продукцији Народног позоришта Лесковац.

Једногласно.

    Специјална награда, додељује се Патрику Лазићу и Милени Деполо за успостављање иновативног приступа у транспоновању савремених феномена као што су самоубиства тинејџера, у сценску игру преиспитујући моделе различитих идентитета кроз деконструкцију наслеђа и стереотипа.

Једногласно.

2. Награда за најбољег младог глумца, додељује се Владимиру Јовановићу за улоге Лопова и Сиромаха у представи Црна овца у режији Снежане Тришић, а у продукцији Краљевачког позоришта.

Једногласно.

Образложење: Владимир Јовановић показао је зрелост и вештину у поигравању са захтевном епистоларном формом драмског текста. Са лакоћом и сигурношћу градио је различите трансформације.

3. Четири равноправне глумачке награде додељују се:

– Николи Воштинићу за улогу Поштењака у представи Црна овца, по тексту Виде Давидовић, а у режији Снежане Тришић, у продукцији Краљевачког позоришта. 

Већином гласова.

Образложење: Прецизно одабраним глумачким средствима Никола Воштинић, као жртва окружења износи живот малог човека који се својим поштењем и добродушношћу покушава изборити са реалношћу апсурда у суровој реалности. Луцидним и храбрим одабиром средстава која се крећу од глупости до наивности, реским начином одбране моралних ставова, буди неупитан осећај наде у тежњу ка људском савршенству и честитости. Као особа која у времену промењивих идеологија са јединим идеалом као што је новац, остаје доследна слика племенитости, доброте и храбрости. Без трунке страха, своју рањивости и наивност у глумачком изразу преокреће у снагу и подсећа нас да поштење није само архаична реч. Одмерено, опрезно, али садржајно и веома емотивно гради свој лик малог човека суоченог са великом горчином урушених идеала.

– Сањи Матејић за улогу Јадвиге Јасенске у представи На рубу памети, а у режији Марка Мисираче и копродукцији Књажевско-српског театра из Крагујевца и Хрватског културног центра из Београда.

Једногласно.

Образложење: За убедљивост снажног глумачког доживљаја и емотивну пуноћу, Сања глумачким и плесачким средствима износи комплексност поетике и трагизма Крлежиног света у којем се живо преплићу театар и поезија. У сложеном глумачком задатаку у простору између плеса и драме креирала је лик који има развој и драмски лук, надоградивши га својим умећем оживљава као јединка која не жели да живи у свету којим владају ситни интереси, немање самокритичности и лажи.

– Горици Динуловић за улогу у позоришној представи Црна овца, у режији Снежане Тришић и продукцији Краљевачког позоришта.

Већином гласова.

Образложење: Прецизно одабраним средствима, доследном игром, финим а истовремено и снажним градирањем ликова, током целе представе, брзим променама у глумачкој игри, Горица Динуловић је непогрешиво креирала читав један свет поремећених вредности и урушеног система. Ликовима Шефице банде, Банкарке, Тужитељке, Министарке, Професорке, она на себи својствен начин, а очигледно црпећи инспирацију из непосредног окружења, тера гледаоце да се запитају: куда побећи.

– Ансамблу представе Трпеле, по тексту Бобана Скерлића и Милене Деполо, у режији Александре Ковачевић, а у продукцији Краљевачког и Шабачког позоришта.

Једногласно.

Образложење: Потресном , истинитом  и посвећеном игром, ансамбл представе Трпеле води нас кроз мрак насиља и злостављања жена подсећајући на свакодневницу слабијег пола. Улоге које су оствариле Јасминка Хоџић, Александра Ристић, Горица Динуловић, Соња Милојевић, Биљана Талић, Деана Костић и Светлана Миленковић, истовремено граде јединство лика жене стављајући га у различите околности упозоравајући  на чињеницу да систем уколико правовремено не реагује од жртве врло често ствара убицу. Својим креацијама остварују сву сложеност проблема породичног насиља. 

4. Награда за најбољу костимографију, додељује се Марини Вукасовић Меденици за костим у представи Ослобођење Скопља, у режији Горчина Стојановића и продукцији НП Лесковац и НП Ниш.

Образложење: Доследно спроведен ликовни рукопис испољен у избору материјала и колоритних детаља у значењском слоју осликава ужасе рата, где примећујемо да и сами његови делови постају артефакти злочина. У структури са мноштвом ликова маштовито интегрише различите сценске наративе. Ефектним интервенцијама костим повезује све елементе представе креирајући снажан визуелни идентитет.

5. Награда за најбољу сценографију, додељује се Снежани Тришић у представи Црна овца, у продукцији Краљевачког позоришта.

Једногласно.

Образложење: Сведеним, јасним и снажним сценографским средствима Снежана Тришић успоставља простор драматуршки добро осмишљен, успостављајући простор игре високог потенцијала и деликатне ликовности која је у потпуној сагласности са свим осталим компонентама представе. Са минимиланим средствима, промишљено и функционално, гради низ простора кроз које нас води прича представе. Савременим и аутентичним сценографским потезима гради визуелно садржајну инсталацију, где истовремено духовито и једноставно трасира путовање кроз представу.

6. Награда за најбољу режију, додељује се Снежани Тришић за представу Црна овца у продукцији Краљевачког позоришта.

Већином гласова.

Образложење: Сигурном редитељском руком и солидним познавањем Брехтовог опуса Снежана Тришић је и овога пута показала да сваком сегменту представе приступа темељно са суптилним односом. Префињеним и прецизним редитељским рукописом успоставља код за читање савремене стварности. Промишљеним редитељским изразом омогућава нам да изоштримо перцепцију света у којем живимо. Својим сигурним редитељским поступцима представу посвећује прогоњеним херојима, који упркос свему и после свега, јасно и бескомпромисно бирају људскост и поштење насупрот идеологијама. Редитељка смело води ансамбл и ауторски тим кроз представу са комплексним брехтијанским поступцима, нудећи јасан редитељско-драматуршки концепт, отварајући утопијски простор доброте, поштења и безусловне љубави. Театрализујући живе импулсе стварности редитељка креира комплексну сценску партитуру која нас доводи до трагизма данашњице.

7. Награда за најбољу представу у целини, додељује се представи Црна овца, по тексту Виде Давидовић, а у режији Снежане Тришић и продукцији Краљевачког позоришта.

Већином гласова

Образложење: Представа узбудљиво и промишљено транспонује обрасце суровости неолиберализма у сценску игру грађену на брехтијанским поступцима, преиспитујући обрасце дехуманизације света, отварајући могућност вођења дијалога са публиком у коме цивилизацијска питања неспорно истичу да идеја прогреса мора да почива на идеји племенитости духа.

Жири Округлог стола критике доделио је представи Трпеле Краљевачког и Шабачког позоришта НАГРАДУ ОКРУГЛОГ СТОЛА КРИТИКЕ за најбољу представу 58. Фестивала "Јоаким Вујић".

Образложење:

Представа „Трпеле”, по тексту Бобана Скерлића и Милене Деполо, а у режији Александре Ковачевић најбоље се може описати као ритуал, форма једног обреда, телесног и вокалног изражавања да би се нешто објаснило, да би се нешто прочистило, жртвовало, призвало или тражило. Њени корени сежу до самог античко доба, а вероватно и даље, до племенских плесова или боље речено, до настанка људског рода, настанка човека и жене. Ако баш хоћемо, до Едена, где се Ева први пут огрешила појевши забрањену јабуку. Када су протерани на земљу и Бог није више желео да их штити, како ли се Адам светио?

Рећи да је представа потресна, било би потцењивање, јер се многих потресних појава лако можемо отрести када искорачимо са позорнице у стварни живот. Чињеница да нас језа драме неминовно прати и тамо, застрашујућа је и болна.

Oва изведба, мешавина документаристичког и играног жанра, означава женски крик упућен себи, злостављачима, мртвим и живим, породицама које окрећу главе, затварају прозоре, врата и уши; пријатељима који теше речима па немо одлазе, „добронамерним” комшијама које назову полицију да би умирили своју савест без пристанка жртве; институцијама које би требало да штите те исте жртве, а не знају како би тачно поступали јер њихови правилници имају шаблон у који се некако већина случајева не уклапа.

Јунакиње својим исповестима говоре и другим женама, отврдлим, женама-стубовима, али не куће, већ патријархата. Женама које ћуте поручују да су и оне ту биле, а девојчицама ваљда, да се надају како им тако никада неће бити. За сада, то остаје слаба утеха, будући да сваког дана, у бар једној кући, у једном граду, нека жена трпи.

„Трпеле” су на позорницу изнова вратиле катарзу, прочишћење које нема за циљ да нам олакша одлазак кући, напротив. Оне су вапај који подстиче побуну, позив на самопреиспитивање, храброст, нежност и једно коначно: доста.