Инспицијент - суфлер: Рада Јовановић
Сликар - извођач: Миливоје Штуловић
Шминкер: Александра Јаблановић
Тон мајстор: Иван Филиповић
Пројекција: Добрица Андрић
Мајстор светла: Никола Манић
Музички сарадник: Драгослав Танасковић Трнда
Реквизита: Марија Вујичић
Мајстор позорнице: Љубиша Зиројевић
Декоратери: Драган Милошевић, Саша Ђорђевић, Владан Миловановић, Стевица Јовановић
Гардеробери: Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Столарски радови: Зоран Јокановић


Премијера: 6. новембар 2012. године
Сезона: 2012/13.

Књажевско-српски театар, Крагујевац – Награда „Златни аплауз“ за најбољу представу – Комедија фест, Зворник.
Слађана Килибарда – Награда за најбољу режију – Комедија фест, Зворник.
Слађана Килибарда – Награда за најбољу сценографију – Комедија фест, Зворник.
Исидора Рајковић – Награда за најбољу женску улогу – Комедија фест, Зворник.
Милош Крстовић – Награда за најбољу мушку улогу – Комедија фест, Зворник.
Књажевско-српски театар, Крагујевац – Награда за најбољу представу, Жири публике – Комедија фест, Зворник.
Књажевско-српски театар, Крагујевац – Најбоља представа, Жири публике – Вировитички казалишни сусрети, Вировитица.
Исидора Рајковић – Годишња награда за улогу Ејми – Књажевско-српски театар, Крагујевац.

МОЈЕ БИВШЕ МОЈИ БИВШИ – по делу Данијела К. Џексона – МОЈА РОМАНТИЧНА ИСТОРИЈА, у преводу Ђорђа Кривокапића и у режији Слађане Килибарде – премијера у КЊАЖЕВСКО-СРПСКОМ ТЕАТАРУ, Крагујевац – уторак, 6. новембар 2012.

ТЕЖИНА ЛАКОЋЕ

Позориште је пре свега игра и ако се погоде сви услови – занимљив сценерио, или драмски текст, маштовит редитељ и расположени глумци – публика лако улази у тај колоплет и све што се на сцени деси одзвања вишеструко у пуном и веселом позоришту – макар се играла и трагедија. Нису сва сценска дела израз литерарно схваћене филозофије. Позориште има ту предност да може и од сасвим обичних ситуација, посредством игре и вештине, надахнућа и сугестије – да направи нову, праву филозофију и поезију, каква би у другим околностима била недорасла, чак банална, гротескна и непотребна. Али позориште, та магија дешавања, непосредног стварања и контакта – ту је све могуће. Па, погледајте само Шекспирова дела и његове приче – колико ту има, могло би се рећи – и површних заплета, као и оних потпуно невероватних, али ако се то све прикаже са новим надахнућем – позориште пршти од емоција и сазнања. А да не говоримо о комедији дел арте, у којој наизглед нема баш никакве поезије – све је само иронија, само фарса и гротеска – а заправо је врхунски доживљај слободе, иако су присутна многобројна ограничења у изразу – маске, типски ликови и класични заплети на нивоу вицева, али ту се рађа и једна специфична поезија – сликовитости односа и елеганција кретања глумаца. У сваком случају – позориште које је у античкој Грчкој настало на баханалијама – свечаностима пића и еротике у славу бога Бахуса, а не од оплемењених елеусинских трагедија – никако није само нешто узвишено, као ни живот сам.
Комад младог шкотског аутора Данијела К. Џексона је баш такав – сав од обичних ствари и од обичних карактера, који ступају у сасвим уобичајене односе. АЛИ – како је то све написано, како се скаче из жеље у жељу, како се коментарише, над чим се бесни или очајава, шта се и како планира и шта се како постиже у освајању неког ситног циља – е, то је већ права весела уметност позоришта као таквог. Значи – смицалице, вицеви, преваре, лажи, подјармљивање партнера, измишљање стварности… све је то свакодневни свет обичног човека, али приказан тако на једном месту, у тој количини блескастих извитоперења – све добија једну значајну тежину лакоће, а свакодневица постаје предмет зачудне анализе и специфичног уживања. Ужива се у лакокрилој реченици ликова, ужива се у скоковитим ређањима сцена, ужива се у преокретима, ужива се у препознавању свакодневних ситуација и ужива се у драматургији модерних скраћења комуникације. Писац убацује и коментаре ликова у реплику и ти коментари дају посебну боју свакој сцени и дијалогу. Наравно – сви коментари су тако искрено драстични, да у контексту тобоже финог, малограђанског разговора – дају неодољив материјал за гротескни смех.
Нажалост, у представи Слађане Килибарде, некако није било баш много смеха у сценама које су – види се, прављене да буду смешне. Није било тих јасних редитељских ШЛУСЕВА, да тако кажем – сцене и дијалози нису имали јасну поенту, где би се, скоро сасвим спремна за смех, публика искрено откравила и грохотом засмејала. Или су ликови и глумци претрчавали преко јасне поенте, као кад се виц исприча невешто, па нема смеха слушалаца, или су припреме за смешни крај – биле предуге и елабориран је цео материјал – психолошки и етички, превише доцирано, да смех нема своју сврху… Приче о пропалим љубавима међу запосленима у истој фирми, или у комшилуку, које прича писац, нису предмет његовог накнадног моралисања, него су оквир драстичне ироније, која тек виа негатива – треба да произведе размишљање о таквом типу односа – о отуђењу и о борби против уобичајеног и типског отуђења. Састанци и растанци љубавних парова и њихових сличних, у разним варијантама паралелних карактера, до гротескних обрта, остварени и неостварени, или упропаштени љубавни и сексуални састанци… све је то пуно скоро слеп-стик гегова, који би требало да изазивају салве смеха, којих нажалост – на сцени у овој представи није било.

А глумци – њих само петоро који играју тридесетак ликова – Милош Крстовић, Исидора Рајковић, Катарина Митровић, Нађа Маршићевић и Душан Станикић – играли су из све снаге и били присутни потпуно, у свакој секвенци и обрту ликова. Говорили су одлично тај духивити текст и разигравали сцене као прави мајстори комедије дел арте – али се баријера која је створена испред сцене, није пробијала – вицеви су погађали у празно. Верујем да је глумцима тај глухи не-одјек комичне акције, најтеже падао. На крају је и сентименталистички, уместо суровог обрта у разрешењу главног љубавног односа – жена која пође на абортус, као на последње понижавајуће решење својих заблуда о љубави – врати се са бебом – што би требало да буде израз ПРОТЕСТА против абортуса као чина!… Нити је то писац тако написао, нити је то било припремљено у игри – која би могла бити примљена – да је рад на жанру био пажљивији – сасвим јасно – протест виа негатива – кроз сарказам о отуђењу, а не као ламент над самоћом.

Надајмо се да ће уз минималну корекцију – ова представа оправдати свој циљ – наставак пажљивог рада уметничког директора Небојше Брадића на специфичном репертоарском приближавању што већег броја публике занимљивом позоришту. Биће боље!

Горан Цветковић, Радио Београд 2 – четвртак, 8. новембар 2012.