„... Е, тај фамозни менталитет! Вујаклија га овако дефинише: „Целокупно духовно устројство – начин мишљења, схватања, склоности, расположења и др. – једног човека, друштвеног реда, поколења итд., духовно стање, духовна настројеност.“ Све то ја управо схватам тако како Вујаклија објашњава. Далеко сам, наравно, од уверења да сам успео менталитет да опишем. Али, ја мислим да једну средину, један народ, једну епоху, човечанство нико боље од културе и уметности не може идентификовати. (...) И мислио сам: ко прочита моје драме, много ће му јасније бити ко смо ми у ствари... Код мене, нема негативних јунака, односно има негативних јунака, али нема јунака које ја мрзим, које презирем. Да ствар сасвим приближим. Кад идем код своје тетке у болницу, ја откријем да је болничарка према њој ужасно нехумана. И прва моја реакција је, пошто сам у афекту, да свом другу, професору, кажем како он држи једно ђубре. Али, онда покушавам да се охладим и да објасним себи појаву. Сад говорим као писац. Она живи на Петловом брду, каваљер је зеза, изгледа да ништа неће бити од венчања, сваки дан аутобусом путује два сата до болнице, два сата од болнице, плата јој је бедна... Испостави се да су сви према њој нехумани, а ја очекујем да она буде хумана према мојој тетки. Тако ја покушавам да мане свог народа, оне најгоре особине на неки начин објасним и да, објашњавајући, тражим неки бољи пут... Још једну ствар морам рећи: човека не смемо потцењивати, али ни прецењивати. Човек има своје анимално биће, не треба се много играти с њим. Ко пусти звер из човека, тај је велики злочинац. Тај је велики ђаво. Дуго живим па сам видео... Видео сам мале, скромне, добре људе који у неким страшним, грозним временима постану монструми, убице. Ја сад не знам ко је ко поред мене... Два пута сам већ то доживео: једанпут у рату, други пут на Голом отоку. Не би нас много требало изазивати да почнемо да једемо руком, да отимамо, да ударамо – да дигнемо руке од салвете, од тањира, од кашике. Знам како то изгледа. Не треба руже гајити у подруму и заливати их врућом водом да бисмо видели колико су оне отпорне. Зна се шта с ружама треба радити. Хоће врло брзо ружа да подивља. Хоће човек да подивља... “
Александар Поповић, део интервјуа из 1993. године.